Mil veces lo he pensado y algunas veces lo he dicho ya: no hay que temer la uniformidad y la monotonía. La pasmosa facilidad de comunicaciones, los ferrocarriles, el telégrafo y el teléfono, que llevan a escape mercancías y personas de un extremo a otro de la tierra, y que transmiten y comunican el pensamiento y la palabra con la rapidez del rayo, no logran aún, ni lograrán nunca, identificarnos, desteñirnos, digámoslo así, y hacer que perdamos el sello característico de casta, lengua, nación y tribu que cada cual tiene. Se diría que para precavernos contra el roce, que pudiera limar y pulir las diferencias, nos armamos instintivamente de una virtud conservadora de lo castizo que persiste en el fondo, aunque superficialmente desaparezca.
Lo que llaman ahora high-life, o dígase aquella parte de la sociedad más rica, elegante y empingorotada, nos parece que debe ser cosmopolita, y sin embargo no lo es. Hombres y mujeres hablan en francés tan bien y a veces mejor que en español. Algunos chapurrean además la lengua inglesa y hasta la alemana. Cuando leen algo leen libros extranjeros porque de los indígenas se aburren, sin que nos empeñemos en dilucidar aquí si con razón o sin ella. Los caballeros, como no carezcan de metales preciosos o de los signos que los representan, se hacen traer de Londres trajes, caballos y coches, y las señoras se hacen traer de París vestidos y tocados. La cocina francesa hace que la española se olvide o se pervierta. Y por último, la costumbre del veraneo rara vez lleva a sus castillos y quintas a nuestros elegantes de ambos sexos, sino se los lleva a Francia, a Suiza, a Inglaterra, o a más hiperbóreas regiones. Cuando la guita es corta y no puede esparciarse el cimbel, debe volar por lo menos hasta Biarritz.
Pues bien: con todo eso, y a pesar de todo eso, nuestra high-life sigue siendo tan española como en lo antiguo, y no necesita el autor de comedias y de novelas, a fin de conservar el color local y nacional de sus personajes, buscarlos bajo las ínfimas capas sociales, o ir por ellos a las Batuecas o a los más esquivos, alpestres y recónditos lugares. | Милион пати сум помислил, а неколкупати и сум кажал: човек не треба да се плаши од едноличноста и монотонијата. Зачудувачката леснотија на комуникациите, железниците, телеграфот и телефонот, со коишто се пренесуваат стоки и лица од еден до друг крај на светот, а се пренесуват и се соопштуваат мисли и зборови со брзина на светлината, уште не постигнале, а нема ни да постигнат да нѐ идентификуваат, да нѐ избришат и нема да направат да го изгубиме карактеристичниот печат на кастата, јазикот, народот и племето што секој од нас ги има. Се вели дека за да се заштитиме од бришење, што може да ги измазни и исполира разликите, инстинктивно се наоружуваме за конзервативна доблест на чистота што опстојува во заднина, иако површно како да исчезнува. Она што сега се нарекуваме елита, односно најбогатиот, најотмениот и највисокиот дел од општеството, ни изгледа дека треба да биде космополитски, но сепак не е. Мажите и жените зборуваат толку добро на француски јазик, понекогаш дури и подобро отколку на шпански. Некои знаат да скршат некој збор и на англиски и на германски. Кога читаат нешто, читаат странски книги поради тоа што на мештаните им е здодевно, без да почнеме да се објаснуваме, со разум или без него. Господата, на кои не им недостасуваат благородни камења или симболите што тие ги претставуваат, носат лондонски костуми, коњи и автомобили, а госпоѓите носат француски фустани и фризури. Француската кујна прави да се заборави или напушти шпанската. И на крајот, отмените и од двата пола ретко имаат обичај да летуваат во нашите замоци и вили, туку одат во Франција, Швајцарија, Англија или во пораскошни предели. Кога недостасуваат пари и не можат ја шират лагата , треба да се отплови барем до Бијариц. Но, добро: со сево ова, па и покрај сево ова, нашата елита и натаму е повеќе шпанска за разлика од претходно и не ѝ е потребен автор на комедии и на романи за да се зачуваат локалните и националните бои на таквите поединци, да се бараат под минијатурните општествени слоеви или да се оди кај нив во Батуекас или на далечни планински и тајни места. |