A theme of the age, at least in the developed world, is that people crave silence and can find none. The roar of traffic, the ceaseless beep of phones, digital announcements in buses and trains, TV sets blaring even in empty offices, are an endless battery and distraction. The human race is exhausting itself with noise and longs for its opposite—whether in the wilds, on the wide ocean or in some retreat dedicated to stillness and concentration. Alain Corbin, a history professor, writes from his refuge in the Sorbonne, and Erling Kagge, a Norwegian explorer, from his memories of the wastes of Antarctica, where both have tried to escape.
And yet, as Mr Corbin points out in "A History of Silence", there is probably no more noise than there used to be. Before pneumatic tyres, city streets were full of the deafening clang of metal-rimmed wheels and horseshoes on stone. Before voluntary isolation on mobile phones, buses and trains rang with conversation. Newspaper-sellers did not leave their wares in a mute pile, but advertised them at top volume, as did vendors of cherries, violets and fresh mackerel. The theatre and the opera were a chaos of huzzahs and barracking. Even in the countryside, peasants sang as they drudged. They don’t sing now.
What has changed is not so much the level of noise, which previous centuries also complained about, but the level of distraction, which occupies the space that silence might invade. There looms another paradox, because when it does invade—in the depths of a pine forest, in the naked desert, in a suddenly vacated room—it often proves unnerving rather than welcome. Dread creeps in; the ear instinctively fastens on anything, whether fire-hiss or bird call or susurrus of leaves, that will save it from this unknown emptiness. People want silence, but not that much. | Асрий масала, камида, ривожланган давлатларда шундан иборатки, одамлар тинчликка зор бўлади-ю, лекин ундан асар ҳам топа олмайди. Машиналар ғувуллаши, телефонларнинг тўхтовсиз жиринг-жиринги, автобуслар ва поездлардаги рақамли эълонлар, бўм-бўш идораларда телевизорларнинг нохуш товушлари - туганмаc батарея ва фикр чалғишлар. Инсон ўзини кераксиз ва беҳуда шовқин билан қийнаб қўяди, на кимса бормаган жойларда бўлсин, азим денгизларда бўлсин, хотиржамлик ва фикрижамликка мўлжалланган аллақандай чет жойларда бўлсин, унга тамомила зид бўлган халовату сукунатга зор бўлади. Алан Корбин, тарих фанлари профессори, Сорбоннадаги ўз бошпанасидан ёзади, Эрлинг Кагге, ўзлари бирга қочишга уринган Антарктикадаги бефойда уринишлар хотираларидан ёзади. Жаноб Корбин «Сукунатда кечкан кунлар» китобида таъкидлагандики, балким у жойларда бунчалик шовқин-сурон бўлмаган бўлса керак. Ичига ҳаво солинган покришкалар вужудга келгунгача, шаҳар кўчалари метал рамали ғилдираклару тошга тегиб тақиллаган от тақаларининг қулоқни шанғиллатувчи жаранг-журунги билан лиқ тўлар эди. Уяли телефонлардан чиқувчи шовқинни ихтиёрий равишда йўқотувчи хусусияти пайдо бўлишигача, автобус ва поездлар суҳбатлар садоси билан тўлиб кетар, газета сотувчилар ўз газета ва журналларини овозсиз боғламларда ташлаб кетмас, аксинча, уларни гилос, бинафшагуллар ва скумбрия билан савдо қилувчи сотувчилар каби бор овози билан овоза қиларди. Қишлоқларда ҳам, деҳқонлар оғир зерикарли иш билан машғул бўлганда, қўшиқ айтарди. Ҳозирда эса, улар қўшиқ айтмай қўйган. Нима ўзгарган, ўтган асрларда одамлар шикоят қилган шовқин даражаси унчалик ўзгарган эмас, ўзгарган бўлса, бу жимжитлик ўрнини эгаллаган фикрнинг чалғиши даражаси ўзгарганидир. Лекин бошқа бир пардокс пайдо бўлади, бу жимжитлик устун бўларкан-қарағайзорлар тубида, яланғоч чўлу биёбонда, кутилмаганда бўшатиб қўйилган хонада-ёқимлилик ва сокинлик ўрнига безовталик ва ноқулайлик ҳисси пайдо бўлади. Даҳшатли қийқириқ; қулоқ ҳар қандай товушни илғаб олади, ёнган олов гувуллашию, қушлар сайраши ёки барглар шитирлаши бизни бу қўрқувдан ва кимсасизлик холос қилади. Одамлар жимлик ва тинчликни орзу қилади, лекин ҳар бир нарсани мъёри бор. |