Over the course of many years, without making any great fuss about it, the authorities in New York disabled most of the control buttons that once operated pedestrian-crossing lights in the city. Computerised timers, they had decided, almost always worked better. By 2004, fewer than 750 of 3,250 such buttons remained functional. The city government did not, however, take the disabled buttons away—beckoning countless fingers to futile pressing.
Initially, the buttons survived because of the cost of removing them. But it turned out that even inoperative buttons serve a purpose. Pedestrians who press a button are less likely to cross before the green man appears, says Tal Oron-Gilad of Ben-Gurion University of the Negev, in Israel. Having studied behaviour at crossings, she notes that people more readily obey a system which purports to heed their input.
Inoperative buttons produce placebo effects of this sort because people like an impression of control over systems they are using, says Eytan Adar, an expert on human-computer interaction at the University of Michigan, Ann Arbor. Dr Adar notes that his students commonly design software with a clickable “save” button that has no role other than to reassure those users who are unaware that their keystrokes are saved automatically anyway. Think of it, he says, as a touch of benevolent deception to counter the inherent coldness of the machine world.
That is one view. But, at road crossings at least, placebo buttons may also have a darker side. Ralf Risser, head of FACTUM, a Viennese institute that studies psychological factors in traffic systems, reckons that pedestrians’ awareness of their existence, and consequent resentment at the deception, now outweighs the benefits. | Во последните неколку децении, без да привлекуваат посебно внимание, надлежните органи во Њујорк ги исклучија повеќето тастери со кои се регулираа пешачките семафори во градот. Дотичните органи констатирале дека програмираните тајмери се речиси секогаш поефикасни. Од вкупно 3250 такви тастери, до 2004 година веќе не работеа ниту 750. Меѓутоа, градските власти не ги отстранија исклучените тастери, повикувајќи безброj прсти и понатаму залудно да притискаат. Во почетокот тастерите биле оставени поради трошоците поврзани со нивното отстранување. Но, се покажа дека и тастерите кои не функционираат сепак служат за некаква цел. Пешаците кои го притискаат тастерот обично не ја преминуваат улицата додека не се појави зеленото човече на семафорот, вели Тал Орон-Гилад од Универзитетот „Бен-Гурион“ во Негев, Израел. Проучувајќи го однесувањето на премините, таа забележала дека луѓето полесно се покоруваат на систем кој навидум го почитува нивниот придонес. Исклучените тастери произведуваат вакви плацебо ефекти бидејќи луѓето сакаат да мислат дека имаат контрола над системите што ги користат, вели Ејтан Адар, експерт за интеракцијата човек-компјутер при Универзитетот „Мичиген“ во градот Ен Арбор. Д-р Адар истакнува дека е вообичаено софтверот што го дизајнираат неговите студенти да содржи копче „Зачувај“, чие кликање нема никаква друга улога освен да им влее сигурност на оние корисници кои не знаат дека нивните отчукувања на тастатурата и онака автоматски се зачувуваат. Ова треба да се сфати, вели тој, како добронамерна измама со која се ублажува студенилото својствено за светот на машините. Тоа е позитивното гледиште. Меѓутоа, барем на патните премини, плацебо тастерите имаат и своја мана. Ралф Рисер, раководител на ФАКТУМ, виенски институт кој ги проучува психолошките фактори во сообраќајните системи, смета дека пешаците се веќе свесни за постоењето на бескорисните тастери кои служат само за подвала и тоа предизвикува гнев што ги фрла во сенка сите придобивки. |