Over the course of many years, without making any great fuss about it, the authorities in New York disabled most of the control buttons that once operated pedestrian-crossing lights in the city. Computerised timers, they had decided, almost always worked better. By 2004, fewer than 750 of 3,250 such buttons remained functional. The city government did not, however, take the disabled buttons away—beckoning countless fingers to futile pressing.
Initially, the buttons survived because of the cost of removing them. But it turned out that even inoperative buttons serve a purpose. Pedestrians who press a button are less likely to cross before the green man appears, says Tal Oron-Gilad of Ben-Gurion University of the Negev, in Israel. Having studied behaviour at crossings, she notes that people more readily obey a system which purports to heed their input.
Inoperative buttons produce placebo effects of this sort because people like an impression of control over systems they are using, says Eytan Adar, an expert on human-computer interaction at the University of Michigan, Ann Arbor. Dr Adar notes that his students commonly design software with a clickable “save” button that has no role other than to reassure those users who are unaware that their keystrokes are saved automatically anyway. Think of it, he says, as a touch of benevolent deception to counter the inherent coldness of the machine world.
That is one view. But, at road crossings at least, placebo buttons may also have a darker side. Ralf Risser, head of FACTUM, a Viennese institute that studies psychological factors in traffic systems, reckons that pedestrians’ awareness of their existence, and consequent resentment at the deception, now outweighs the benefits. | Многу години наназад, без да кренат голема врева околу тоа, властите на Њујорк онеспособија поголем дел од копчињата што некогаш управуваа со семафорите на пешачките премини во градот. Се одлучија за компјутеризирани тајмери, тие речиси секогаш подобро функционираат. Од 3250 такви копчиња, до 2004 год. останаа функционални помалку од 750. Меѓутоа, градската управа не ги отстрани копчињата за инвалиди – поттикнувајќи безброј прсти залудно да притискаат. Во почетокот копчињата опстанаа поради големиот трошок за нивно отстранување. Но, се покажа дека дури и нефункционалните копчиња може да послужат за нешто. Кај пешаците кои го притиснуваат копчето помала е веројатноста да преминат улица пред да се запали зеленото човече, вели Тал Орон-Гилад од Универзитетот Бен-Гурион од Негев, Израел. Проучувајќи го однесувањето при преминување на улица, таа забележува дека луѓето се поподготвени да почитуваат систем кој го зема предвид и нивниот придонес. Нефункционалните копчиња го произведуваат овој вид на плацебо ефект затоа што луѓето сакаат да добијат впечаток дека имаат контрола над системот што го користат, вели Ејтан Адар, експерт за интеракција човек-компјутер на Универзитетот во Мичиген, Ен Арбор. Д-р Адар забележува дека студентите постојано дизајнираат софтвер со копче „зачувај“, а кое нема никаква друга улога освен да ги разувери корисниците кои не знаат дека тоа што го напишале секако автоматски се запамтува. На тоа може да се гледа, вели тој, како на допир на добронамерна измама за справување со вроденото студенило на светот на компјутерите. Сепак, ова е едно гледиште. Но, на раскрсниците, плацебо-копчињата можат да имаат и мрачна страна. Ралф Рајсер, директор на ФАКТУМ, институт во Виена каде се проучуваат психолошките фактори во сообраќајните системи, смета дека свесноста на пешаците за нивното постоење и последователната огорченост од измамата сега ги надминуваат придобивките. |